Bill POV

Čuo sam škripanje guma i onog automobila nije bilo. Nisam ni registraciju upamtio.
Dotrčao sam do Rebecce koja je nepomično ležala na podu..
„Jesi dobro???“ –Nije odgovorila.
Držao sam je u naručju još neko vrijeme. Pogledao sam je i shvatio da joj trbuh krvari.
Odnio sam je do auta, stavio na suvozačevo mjesto i što brže krenuo prema najbližoj bolnici.
Brzo sam vozio i nije me bilo briga da me policija zaustavi, pritom bi svako malo pogledao u Rebeccu. Počela je nešto mumljati i uhvatila se za trbuh, te jauknula od boli.
„Budna si!! –Viknuo sam, a ona je ispustila još jedan maleni jauk.
Kada sam shvatio da gleda u prozor i da joj suze idu, pa nisam ništa više govorio.

***

Na parkiralištu bolnice sam je uzeo u ruke i trčao prema ulazu. Otrčao sam do prvog doktora na kojeg sam naletio i objasnio mu situaciju. Odmah je pozvao kolege i odnijeli su je u operacijsku salu. Sestra mi je prišla i objasnila da je moraju pregledati ako je išta slomljeno.
„Budala si Bill!!“-Proderao sam se praznom čekaonicom i udario šakom od zid.
„Halo??“
„Seko, molim te, gdje god da jeste dođite u bolnicu Healthy. Na kat za hitne slučajeve.“
„Ali..“
Nisam joj dopustio da završi rečenicu. Prekinuo sam. Što ako me sada Rebeccini roditelji okrive za sve? A i zaslužio sam. Bila je tako sretna i kada je krenula prelaziti cestu a sada..
Iz razmišljanja me prekinuo dubok muški glas..
„Vi ste doveli gospođicu Taylor?“
„Jesam..kako je?“
„Biti će dobro ali nažalost izgubila je bebu. Žao mi je. Biti će još prilika za vas. Mladi ste.“
„Rebecca je bila trudna?“ „Kako ću joj reći da njene bebe više nema?“ „Zašto mi nije rekla?“
„Tko je otac?“
Milijun pitanja mi se vrtilo po glavi kada sam vidio Alyson kako trči prema meni sa ostalima.
„Što je bilo?!?“-Pitali su me svi u glas.
Sve sam im objasnio. Na licu mi se vidjelo da ću zaplakati.
„Nisi ti kriv.“ -Rebeccin tata me potapšao po ramenu.
„Naravno da nije.“
Šetao sam gore-dolje kao lud. Svi su me gledali kao ludog a onda mi je samo izletjelo..
„Znali ste da je trudna?“ Šokirano su me pogledali.
„Trudna??“ –Viknula je Debora.
„Tiše malo, hoćeš da te cijela bolnica čuje?“
„Tko je Bill Tanner?“
„Ja sam.“
„Pacijentica vas želi vidjeti.“

***

„Hej, kako si?“ –Upitao sam je.
„A mogu biti i bolje.“
„Slušaj, moram ti nešto reći..“
„Reci.“
„Kada te auto udarilo, izgubila si bebu. Žao mi je.“
„Ostavi me samu molim te.“ –Rekla je, i suze su joj krenule.
Razumio sam njenu želju za samoćom, te izašao iz sobe.

Rebecca POV

„Izgubila sam bebu. Edwardovu bebu. Zašto sam bila tako glupa? Obećala sam mu da ću paziti na dijete onaj dan kad mi je umirao na rukama. Više nema oca moga djeteta ni mog djeteta. Ostala sam sama..“
–Puno toga mi je prolazilo glavom. Nisam znala ni tko sam u onome trenutku. Htjela sam se probuditi i shvatiti da beba raste u meni i da ću roditi za 5 mjeseci, ali nije bilo tako.

Tjedan dana kasnije..

Osjećala sam se umorno i iscrpljeno. Trebala sam izaći iz bolnice i bila sam presretna s obzirom da nikada nisam voljela bolnice.

***

Ležala sam na krevetu svoje sobe i plakala. Jedino sam ja znala da sam bila trudna. Za čudo nisam nikome rekla. Voljela sam svog dečka i još uvijek nisam vjerovala da sam izgubila sve što sam imala. U Londonu sam bila većinom sama a i nisam voljela baš izlaziti zbog bebe.
Kad sam se smirila, uzela sam svoj iPod i neprimjetno izašla iz stana.

Vjetar je lagano puhao. Gledala sam u nebo i oči su mi suzile. Pogledala sam u prolaznike, pa u stranu tj, u djecu koja su silazila niz tobogane, valjala se u pijesku. Nastavila sam dalje.


Right here, all by myself
I ain't got no one else
The situation is bleeding me
There's no relief for a person like me..

Trebao mi je Bill u onome trenutku. Spasio mi je život i htjela sam mu se odužiti. Opet sam mislila na sve što mi se dogodilo. Otišla sam u Wish na kavu. Nadala sam se da me tamo neće nitko ništa ispitivati.

***
Mislila sam da će se moji sigurno brinuti i bila sam u pravu. Već je padala noć, a ja sam izašla u podne i nisam se nikome javila. Kada sam se vraćala kući vidjeli sam Billa kako sjedi na istoj klupici na kojoj sam ja sjedila prije par sati..Ruke su me bile na glavi a on je gledao u pod..

„Bill??“ –Lagano sam mu prišla.
„Rebecca?!? Dobro si???“
„Aha.“
„Sigurno?“
„Jesam.“
„Jesi ti normalna? Zabrinuo...ovaj..zabrinuli smo se za tebe..“
„Zabrinuo?“ Nacerila sam se.
„ZABRINULI!!“
„Dobro, dobro.“

Prišao mi je i zagrlio me.

„Znala sam da si se zabrinuo.“ –Rekla sam tiho.
„Što si rekla?“
„Idemo kući?“

***
Bill POV

Parkirao sam ispred kuće. Dok sam vozio svako malo pogledao bih u Rebeccu. Bila je sretnija iako joj se tuga vidjela u očima. Nisam ništa govorio dok nismo došli do kuće.
„Dobro si? Hej!“
„Ha? Da, ovaj, jesam.“
„Idemo unutra.“

Nije ništa odgovarala, samo je izašla iz auta. Znao sam da je stvar oko bebe muči.
Baš sam zato i šutio cjelim putem. Bilo bi sretna uz to dijete iako mu je otac preminuo. Bila bi sretna. Sigurno.
„Jesi dobro?“ –Mama ju je upitala kada je došla u kuću.
„Jesam.“
„Sigurno?“
„Da. Oprostite..idem u svoju sobu.“
„Čekaj! Stric je zvao, čuo je što se dogodilo i zamolio je da se Bill s tobom preseli u London da ne bi bila usamljena i radila gluposti.“
Pogledao sam u pod pa u Rebeccu. Nisam mogao vjerovati što čujem.

Oxford City

Bill POV

„Bill??“ –Iz razmišljanja me trgnula Rebecca.
„Reci..“
“Misliš da će još dugo ovako?“
„Ne sumljam. Iako sam malo kod njih znam kakva mi je sestra.“
„Vjeruj mi, i ja.“
–Rebecca se činila simpatičnom curom. Oči su joj bile vesele i poprilično lijepe. Htio sam s njom razgovarati o svemu ali sam se sramio. Ne znam zašto je to bilo tako jer znam da nikada nisam imao problema s uletanjem curama, pa makar dobio nogu ali ona je bila na neki način posebna.
„Billy..“ –Viknula mi je sestra.
„Napokon se netko sjetio da postojim.“
–Šapnuo sam Rebecci a ona se samo osmjehnula.
Grlio sam ih sve. Sa nekima se i upoznao ali jedina osoba koju nisam zagrlio bila je Rebecca.
Želio sam to napraviti jer mi se već na prvi pogled doimala slatkom. Nikada nisam bio takav.
Poslije Roberte nisam se htio prepustiti ljubavi. Robertina prevara me deprimirala. Na svašta sam pomišljao. Molio sam je da mi se vrati ali nije htjela. Ostala je sa ljubavnikom. Bolje rečeno, mojim prijateljem s kojim me dvije godine varala a ja sam bio toliko slijep i nisam to vidio.

Rebecca POV

Večer je prošla dosta u obiteljskoj atmosferi. Nikada nisam to voljela, pa nisam baš ni slušala njihove teme. To me jednostavno nikada nije zanimalo. Zanimljiviji mi je bio Bill koji je kao neko dijete jeo Skittlese poslije večere. Kada je dokrajčio Skittlese našao je mliječnu čokoladu polu-istopljenu pa se sav zaprljao. Bio je presladak. Pogledala sam na sat i shvatila da je 00:55. Pozdravila sam sve i krenula prema kupaonici. Bila sam umorna i jedva sam čekala da se dobro naspavam. Današnji dan me baš iscrpio. Kad sam napokon legla u krevet ispod jastuka sam našla svoj iPod koji sam punila da bih mogla uživati prije spavanja. Tako je i bilo ali sam nesvjesno zaspala pa je iPod svirao cjelu noć.

***
Zvonjava mobitela me probudila. Mrzila sam to pa bih ga po noći uglavnom gasila ali sam jučer bila preumorna pa sam valjda zaboravila.
„Halo??“
„Dobro jutro mlada damo.“
„Aha, kako kome.“
„Hoćemo se naći?“
„Danijel, rekla sam ti da idem u Oxford na mjesec dana.“
„Joj da. Zaboravio sam.“
„Drugi put me više slušaj a manje čitaj onaj svoj Street Race“
„Obećajem. Časna pionirska.“
„I dalje nisi normalan, vidim.“
„Aha. Ostavljam te. Čujemo se. Pusa.“
„Ajde čujemo se.“


Ušla sam u dnevni boravak. Nije bilo nikoga.
„Čudno. Očito svi spavaju.“ –Pomislila sam.
Nije bilo ni čudo. Pogledala sam na zidni sat i prikazivalo je tek 7:30.
„A ništa, vrijeme je za kavu.“
Bilo mi je glupo samoj piti kavu, ali kad me već Daniel probudio morat ću. Nije mi se dalo vraćati u krevet. Vrata dnevnog boravka su se otvorila. Nedaleko od sebe ugledala sam Billa u piđami i svog raščupanog. Veliki mi se osmjeh pojavio na licu..
„Dobro jutro.“
„I tebi.“
„Čini se da si sretna što me vidiš.“ –Nacerio se.
„A svi spavaju pa..“
„Ne spavaju. Nema nikog. Ostavili su poruku da se neće vratiti do večere.“
„A kada je večera?“
Slegnuo je ramenima. Izgleda da ću dan provesti sama sa Billom što mi se nije svidjelo.
Oboje smo bili prestidljivi da bi počeli pričati o nečemu. Htjela sam ga toliko toga pitati ali nisam znala što. Prekinuo je podulju šutnju..
„Jesi gladna??
„Valjda, malo.“
„Voliš palačinke??“ –Stidljivo me pitao.
„Aha.“ –Ustala sam i uzela tavu u ruke.
„Hej, hej mala! Vrati se. Ja pripremam doručak a ti..sjediš.“
„Vidim da nema šanse da ću te nagovoriti pa ću..sjediti.“ –Zakolutala sam očima.
„E vidiš, tako poslušnu te volim.“
Govorio mi je okrenut leđima. Pogledala sam ga i zacrvenila se. Srećom, nije vidio moju facu.

Mislila sam da ću puknuti od srama pa sam otrčala u wc. Gledala sam svoje crveno lice u ogledalu i smješkala se. Usput sam se umila i oprala zube.
Vratila sam se u dnevni boravak. Čim sam ušla osjetila sam miris palačinki i nutelle.
Pogledala sam si na tanjur i shvatila da je Bill par palačinki premazao nutellom.

„Nisi morao toliko..“
„Jesam ja tebi dokazao da ne volim kad mi šefuju?“ –Prekinuo me je.
„Ni ja kad me prekidaju.“ –Povisila sam ton.
„Dobro!!“
„Dobro!!!“
Nastavili smo jesti u tišini. Pogledala sam ga baš kad je on podigao pogled prema meni i prasnuli smo u smijeh..
„Oprosti..“ –Rekao je.
„Ne, oprosti ti. Samo brineš za mene.“
Lagano mi se nasmiješio. Nisam mogla to ne primijetiti pogotovo kada je imao presavršen osmjeh.
Opet je nastala ona neugodna tišina. To me ubijalo pa sam je odlučila prekinuti..
„Imaš curu?“ Nesigurno sam upitala.
Pogledao je u mene pa kroz prozor. Znala sam da pitanje i nije bio najbolja stvar.
„Imao.“
Pogledala sam ga. Njemu to kao da je dalo snagu da mi ispriča cijelu priču.
Poslije doručka sam ga nagovorila da odemo u shopping.

***

Nakon višesatnog biranja odjeće i za mene i za njega, vratili smo se kući. Nagovorio me da si kupimo odjela za skijanje jer je snijeg ipak odlučio padati. Popustila sam mu.
Došli smo kući i obukli odjela. Dogovorili smo se da ćemo se grudati i raditi ludorije.
Bacali smo se neko vrijeme u snijeg, penjali po drveću..
Bili smo kao djeca kad sam se ja odlučila praviti važna i pretrčati cestu a Bill bi me lovio.
U trenu kada sam pretrčavala zaslijepjela su me svjetla i čulo se škripanje gumama.
Više ništa nisam čula ni osjetila. Crnina mi se stvorila pred očima.

Rebecca POV

London City


Budilica je već deseti put odzvanjala mojom sobom. Živjela sam u Londonu zbog fakulteta na koji sam išla, ali su mi roditelji živjeli u gradu malo daljem od Londona. Stric mi je pristao platiti školovanje jer je bio dosta bogat. U Londonu je imao stan, stan u kojem sam ja živjela za vrijeme školovanja. Praznike bih provodila sa svojima kad bi stigla.
-„Oh Becky Becky kako si glupa! Glava te rastura glupačo!! Ali ne..moraš ti u disco!“
Mrzovoljno sam se dignula iz kreveta i krenula se otuširati. Nakon tuširanja sam se obukla.
Obukla sam bijelu bluzu i tamne traperice. Kosu sam raspustila pa počešljala. Stavila sam malo pudera, olovku i maskaru. Usne sam namazala bezbojnim sjajilom. Kad sam napokon bila gotova sa svime izašla sam iz stana. Više-manje vani je bilo hladno i spremao se snijeg.
Jedva sam čekala vidjeti sve. Mamu, tatu, Deboru, Annu.. Doista su mi svi falili.
Vozila sam neko vrijeme ulicama. Približila sam se nekom semaforu. Puno ljudi je stajalo oko jednog mjesta. Izašla sam iz auta i pitala policajca što se događa..
„Žao mi je gospođice morati ćete pričekati, dogodila se automobilska nesreća.“
Vratila sam se u automobil. Sranje!! Zaurlala sam. Velikog ti grada. Sad ću još stići predvečer. Pokušala sam javiti mami da se ne brine ali mi baš i nije uspjevalo.
NARAVNO, NEMA SIGNALA!! JEL MOŽE IŠTA BITI DOBRO U OVOM GRADU??
„Gospođice trebate li pomoć?“ –Ne, hvala.
Odgovorila sam. Policajac je očito skužio da sam živčana. Ali tko i ne bi bio u ovoj gužvi.
Hej! Oprostite.. –Viknula sam za policajcem koji se udaljavao od mog automobila.
Okrenuo se. –Znate li kada će se problem riješiti??
„Pa, za minimalno 3 sata.“
-Frknula sam.

Anna POV

Nervozno sam šetala gore-dolje. Ostali su me promatrali u tišini.
„Anna ne pomažeš, znaš? –Debora je prekinula tišinu koja je vladala već sat vremena.
Znam, ali što ako joj se nešto dogodilo? –Pitala sam.
„Ma što bi joj se dogodilo? Kasni samo sat vremena..“
TEBI JE TO SAMO???? –Izderala sam se.
„Daj se smiri ne pomažeš nikom! Ali baš NIKOM!!“
Sad smo se obe derale. Dosta!! Nazvat ću Rebeccu i kad se javi ću se uvjeriti da je dobro.
Eto vidiš?? Ne javlja se! Glavno da si ti pozitivac u svemu!!
„Daj se smiri i sjedni Rebecci nije ništa!

Rebecca POV

Hvala Bogu!
-Viknula sam kad sam shvatila da auta kreću i da je stvar s nesrećom gotova
Polagano sam vozila ulicama sa smiješkom na licu. Što sam više išla prema rodnom gradu, više je snijega bilo a snijeg sam obožavala još odmalena. Osjetila sam kako mi mobitel vibrira i već sam otprilike znala tko me treba i tko se zabrinuo..
Anna! Znala sam! Previše dramatizira oko stvari. Imala sam četiri njene poruke i dva poziva.
Predivno! Sad će me silovati pitanjima kada dođem.

Oxford City

Ušla sam u svoj grad. Većina ulica mi je bila dobro poznata. Odlučila sam ići autocestom jer sam željela što prije biti kod kuće. Jurila sam 140km/h. Falili su mi svi, a i uživala sam u brzoj vožnji. Nisam ni shvatila koliko vrijeme brzo prolazi ali već sam bila ispred kuće.
Sa smiješkom na licu izašla sam iz auta. Nisam htjela da me čuju pa sam tiho ušla u kuću.
Vrata dnevnog boravka bila su na pola otvorena. Utrčala sam u sobu i zagrlila ih sve.
Tata je već znao da će se načekati da dođe na njega red pa je zbog toga izašao vani uzeti moje torbe da skrati vrijeme.
„Rebecca zašto toliko kasniš??“ Anna je prekinula smijeh.
Jer se na nekom semaforu dogodila nesreća.
„Pa, drugi put javi, ok??“
Pa bi da je bilo signala mamice! –Složila sam neku čudnu facu.
„Hej!!“ Mama je viknula.
Ups, sorry! –Pokušala sam se izvući onom dječijom facom ali mi nije polazilo za rukom.
„Dobro dobro hajde..Jeste gladni??“
-Vjeruj da jesam. Dva sendviča u par sati i nije neka hrana.
„O hvala Bogu da si i ti nekad gladna“ –Nacerila se Debora.
Ha-ha-ha. Jako smiješno. -Rekla sam da idem jesti jer stvarno nisam bila spremna na zadirkivanje.
„Koliko ostaješ??“ Mama me pitala.
Mjesec dana. Ovo je prvi put da ću biti s vama na malo duže vrijeme.
Anna me čudno pogledala. „Pa zar praznici ne traju kraće?“
Ma traju ali sam ja sve sredila sa ispitima pa nemam brige a i stvarno mi se ne da biti u Londonu.
„Imaš pravo. Pogotovo sad kad Alyson i Bill dolaze.“
„Kad dolaze??“ –Pita tata.
„Koliko znam idući tjedan.“
Tko je Bill? Znam da je Alyson mamina nećakinja ali tko je Bill?
Mama je primjetila da ih čudno gledam pa mi je objasnila..
„Ne razumiješ tko je Bill jel da?“ Klimnula sam glavom.
„Bill je sin mog šogora ali nije i moje sestre, pa mu je Alyson polusestra.“ –To znači da nam taj Bill nije ništa? –Mama je potvrdila.
„Pa zgodan je što hoćeš!“ Izderala se Anna.
O Bože Anna, samo na to misliš! –Nacerila mi se. Očima sam Debori pokazala prema kuhinji.
Odmah je shvatila što treba. Izmislile smo izgovor da se vidimo u kuhinji.
„Reci..“ –Stvarno je zgodan? „Vjeruj mi, je i previše!

Tjedan dana kasnije..

Sunce je žarilo u prozor, pa me probudilo. Dohvatila sam mobitel sa ormarića. Prikazivalo je 08:00 to znači da su roditelji već bili budni. Nevoljko sam ustala i kosu vezala u neki rep.
Dobro jutro! Viknula sam mami jer je tata očito negdje izašao.
„Hoćeš doručkovati??“
Hoću, idem se prvo istuširati. Vratila sam se u sobu i uzela čistu robu iz ormara...
Jela sam sa mamom i par sati smo pričali. Trebalo mi se ispričati sa mamom..
Razgovor je prekinulo zvono na vratima..
Misliš da su oni? –Ne vjerujem. Alyson je rekla da će mi poslati poruku kad budu blizu.
„Hej!“ – Debora mi se smješkala.
Znala sam da ćete doći.
„Ne bi podnijela da ne vidim tvoje lice kad ugledaš Billa.“ –Nacerila mi se.
Daj šuti! Hoćeš da te mama čuje?? -Namignula mi je.
Hej Debora! Gdje je Anna?
„A znaš nju, traži parkiralište. –Zakolutala je očima.
Hoćeš kavu? –Klimnula je glavom.
„Becky, molim te dodaj još dvije šalice. Alyson i Bill dolaze za 15-ak minuta.“
U redu mama! –Viknula sam iz kuhinje.
Debora, možeš li preuzeti dok ja nešto pogledam u sobi? –Namignula mi je.
Lagano sam pojačala šminku. Nije da me bilo briga za tog Billa ali ipak nije mi bilo svejedno.
Potrčala sam otvoriti vrata jer sam kroz prozor vidjela da auto skreće u dvorište.
Zagrlila sam Alyson. Bila je tako slatka. Ljepša nego zadnji put kad sam je vidjela.
„Wooow, narasla si.“ –Samo ti zadirkuj. Zakolutala sam očima.
„Idemo unutra. Želim sve vidjeti i zagrliti.“
Dok su se oni grlili i ljubili, ja sam na neki način čekala Billa. Svidio mi se a nisam ga još ni upoznala.
Par minuta poslije ušao je dečko crne kose, dobro građen i snažnih ruku. Imao je najtamnije crne oči koje sam ikada vidjela. Zbog buke i galame koja je vladala sobom nije nitko čuo ni vidio kad je ušao. Nesigurno sam mu prišla..
Ti si Bill??
„Jesam, ali očito me nitko ne doživljava.“ –Nasmiješio se.
Drago mi je. Ja sam Rebecca.